Skype account moje majke me je podsetio da je danas njen 73. rođendan.
Mama Petrović je relativno zadovoljna baka. Odgajila je i obrazovala dva zdrava, prava i, što je najgore, ambiciozna deteta. Ta dva ambiciozna deteta su učinili ono, što je u poslednjih 20 godina, kažu, učinilo oko pola miliona ambiciozne dece u Srbiji: odselili su se iz iste. Deca joj danas pričaju brat-bratu jedno 4-5 stranih jezika, a ona je ostala sama u jednom velikom, praznom stanu u Beogradu i počela da puni police fotografijama, te da se, pod stare dane, prilagođava tehnološkim trendovima. Uvek je online, iPod joj je uvek pri ruci. Slušalice je malo nerviraju jer joj non stop ispadaju iz ušiju (što je veoma smešno gledati preko kamere).
Kada su je jednom prilikom na aerodromu zamolili da se izuje, belo me je pogledala. Pružio sam joj ruku i počeo glasno da se smejem. “Kad sam ja poslednji put letela, ovoga nije bilo”, promrmljala je, šetajući polako bosa kroz detektor za metal.
Vidan je i napredak mame Petrović na području lingvistike. Npr. kada ponavlja za prijom italijanske reči: “Kako bre isto kažu ‘dobro jutro’ i ‘dobar dan’? Kad se to oni bude?”. Ili kada s loptom u ruci strpljivo pokušava da razume unuka: “Šta mu je bre ta ‘žoga’?”. Napredna je to baka.
Nego, pade mi na pamet da ne razmišljam dovoljno o njoj. Moj cenjeni mozak ovih dana razmišlja o startupima. A šta mama Petrović zna o startupima, moliću lepo? Ništa! Je l’ zna ona možda koliko je teško ideju sprovesti u delo? Koliko je teško naći JavaScript programera? Koliko WebKit ume da bude pokvaren i podmukao?
Pre 20 godina je mama Petrović, viši radiološki tehničar, gajila dvoje tinejdžera u jednom opštem ludilu, pod ekonomskim, sportskim i kulturnim sankcijama, pod režimom najvećeg kretena u istoriji Srbije, tokom (za sada) druge najgore hiperinflacije u istoriji sveta, trudeći se da im nekako objasni da je normalnost, u kojoj rastu, sve samo ne normalnost.
I hvala joj na tome. Sve i ako mi jednog dana uspe da prodam neki startup za milione (što mi se, iskren da budem, čini sve manje bitnim), to će biti onaj teg, koji će me držati s obe noge na zemlji. Da ne pomislim slučajno, dok ispijam koktele s nekim “uspešnim” ljudima, da mi je mesto iznad oblaka.
To je najbitniji poklon, koji nam je mama Petrović dala. Sumnjam da ćemo mi njoj moći da damo bitniji od iPoda.
Srećan rođiš, kevo.
Baby Reasoning 